Surčinsko lipicansko carstvo – ergela „Bulić” porodice Radaković
Vriska ukroćenih belih konja
Iz prošlosti u budućnost, preko umetničkog osvrta do realnog sagledavanja činjenica. Iz bilo kog ugla, s ma koje strane, dostignuća jednog entuzijaste i istinskog zaljubljenika doprinela su razvitku čitave grane konjičkog sporta. Srpska sportska vožnja zaprega ostala je verna tradiciji, ali je i kročila u moderno doba
Sokak se zatrese svakog Božića kada u njega ukasa strašan vod. Na tankim kožnim dizginima, s malo gvožđa u ustima, okreću se na petoparcu konji pola tone teški. Njihova kopita razbijaju sremačku zemlju, njiske paraju vazduh... Uši hitro seku maglu kroz koju često zablista grb s oglavine.
Milenko Radaković, na leđima lipicanskoga kralja Drave, uz pesmu bećara pozdravlja domaćine, uz laki poljubac surčinske dame... Drava za to vreme guši snagu u mokrom telu, na nozdrve ispušta želju za dominacijom. Radaković je ukrotio goropad. Iza njega kumovi, prijatelji na Dravinim podanicima.Dvadesetak konja ergele „Bulić” svakog 7. januara zaustavljaju autobuse, otvaraju kapije, ukrašavaju dvorišta, mame čaše vina i poglede znatiželjnika. A to je samo deo priče. Onaj raskalašni, veseljački...
U fijakeru nastaje bajka po taktu zveketa tamburaških žica. Aluminjumske potkove mogu se dobro videti kada Radakovićevi lipicaneri kolena podignu u vis. Zglob zapleše ka grudima, a plemenita glava sklizne još niže s vrata. Te bele grudi i sapi umeju da zastraše, čak i jake ruke da umore. Ali žrtve su male za cenjeni ples grdosija, carskih konja. Veština traži vreme i kvalitet, a daje zadovoljstvo i ponos.
– Moj deda, po kome sam dobio ime, bio je kolar i držao je konje pre Drugog svetskog rata. Otac Georgije nijednom nije propustio priliku da poseduje seljačkog, radnog konja. Od 12. godine prezao sam ih, odlazio do drvara, kirijao... Oduvek su mi bili strast, ali i oruđe za rad, sredstvo za život – počeo je priču Milenko Radaković.
Držanje konja našeg sagovornika pak počinje kupovinom jedne kobile „bez papira” pred sam kraj 2000. godine. Nakon izvesnog vremena i ozbiljnijih, profesionalnih razmišljanja, Radaković kreće s nabavkom pedigriranih lipicanera.
– Pred start sezone 2001. godine i fijakerijadu u Crepaji gde sam i debitovao, dolazim u posed Favory Batoste i Neapolitano Batoste. Bili su to lipički, vredni konji. Favory Batostu sam našao u Sremu, a Neapolitano Batostu u Surduku. Sećam se, gazda kaže „Koliko ima godina, toliko hiljada maraka košta”. Favory je plaćen 5.000, a Neapolitano 4.800 nemačkih maraka (DM).
Taj potez je poput zemljotresa uticao na tržište lipicanera. Samo desetak dana kasnije, Radaković izlaže grla novoosnovane ergele „Bulić” na Novosadskom sajmu. Posetioci prestižne manifestacije bili su svedoci stvaranja imperije. Tada se dičio s tri pastuva odnosno sedam-osam kobila, da bi danas Radaković bio privatnik s najvećim brojem izloženih konja lipicanske rase na ovoj evropski priznatoj i poštovanoj privrednoj svetkovini.
– Prekretnicu činim 2002. godine kada u ergeli Vojne ustanove „Karađorđevo” kupujem za 25.000 DM čuvenu braću – Convesano Zoru XII i Conversano Dravu XIV. Voziti njih bio je i ostao fantastičan osećaj. Sličnih su hodova, slični „na ustima”. „U glavi” normalni, na terenu sinhronizovani – s ponosom kaže Milenko Radaković i nastavlja – Tih sam godina imao dobre početničke rezultate iako sam, u suštini, mukotrpnim i dugim treninzima, još savladavao obuku grla i osnove vožnje.
Svi su uspesi podjednako dragi, ali ako već mora, Radaković ističe osvajanje zvanja šampiona u konkurenciji dvoprega. Ravno selo, 2004. godina...
– Zora mi donese titulu u kategoriji jednoprega, a u vožnji dvoprega... nisam blizu. Vode Milan Stanić i Milan Cucić. Upregnem Zoru i Kapricu. Flegmatičnoga konja i živu vatru. Sudarim dva karaktera i pogodim dobitnu kombinaciju. Činilo mi se da oni znaju da mi fali. Priuštili su mi traženo zadovoljstvo – seća se Radaković.
Nije lako ni istaći nekoga u tom carstvu lipicanera. Svi su naočiti, različiti, dragoceni, moćni. Pa opet...
– Na porodičnu slavu, Svetoga Nikolu, pred šezdesetak gostiju, u dnevni boravak ušeta balerina – Balta.Pažljiva, obazriva, nikada ništa nije srušila! Njenom prvom pratiljom mogao bih nazvati Kapricu. Zora je dvostruki šampion Sajma (2003, 2004) dok su krunu na glavi poneli još i Favory Batosta (2005) i Conversano Drava XIV (2006).
Otima se utisak da je ovo samo uvertira. Kupljeni su skupoceni stanari pa sagrađen dvor. Svakoga dana uslova za uzgoj novih Zora, Balti, Drava i Kaprica sve je više. Pride su i sve kvalitniji. Poznavajući tihog i temeljnog Milenka Radakovića ima još mnogo da se radi, napreduje, zvezde treba skinuti s neba. Staviti u grive umesto rozeta...
Sva blaga ergele „Bulić“
Surčinsku skupinu lipicanera koje poseduje Milenko Radaković čini oko 50 grla. U tu cifru ulazi šest priplodnih pastuva, 30-tak kobila, sedam-osam omaka dok je resto ždrebadije...
Kada je o voznom parku reč, tu je pet vozila za trening, jedno, ujedno i prvo uvezeno u zemlju – pravo maratonsko, dve desetine fijakera među kojima se ističu dva vrhunska, profi – takmičarska.
Grla se hrane dva puta dnevno. Pojedu otprilike devet kilograma zobi. Kukuruz ne jedu svi. Dodaje im se u obrok optimalna količina briketa koji predstavljaju najkvalitetniji, izbalansiranu dodatak ishrani sportskih grla. Njima nikada ne fali vrhunskog, livadskog sena...
O konjima brine četvoro ljudi. Oni su tu da puštaju kobile u ispust svaki dan, šetaju takmičare dva putadnevno, pedantno timare i mažu kopita. Potkivanje je na 45 dana, po vojnom sistemu.
Trenira se svaki ili svaki drugi dan. Menjaju se trening-garniture, a skoncentrisan i aktivan rad traje od jednog do dva sata. Tom prilikom grla u adekvatnim vozilima s kočnicama odlaze u polje.p>
Desna ruka gospodina Radakovića je svakako njegov kum Ranko Stevanović. Na kumstvu se ne završavaju njegova zvanja i umeća. Stevanović je i suvozač, čovek smiren, staložen... lojalan što je najbitnije. Kada se na kuma lako i beskompromisno može osloniti Milenko Radaković, ništa nije teško niti nedostižno.
Iva Vitanović